Psi i mačke koje je pod njegovim točkovima zatekla smrt, za njim su bestelesno hodili. Oni su jedini uspevali da održe njegov tempo.
Izgužvan ispod ispeglane odeće,
Čovek u Žurbi trošio je instant kafu, instant prijatelje i instant ljubavi.
Da je imao roditelje, odavno bi umrli.
Da je imao decu, odrasla bi za pet minuta.
Gonjen potrebom da stigne na vreme, činilo se da ne stiže nikuda. Postojala su pravila koja je poštovao, postojali su gvozdeno pouzdani razlozi, nalik na šipke nevidljivog kaveza unutar koga se okretao točak za hrčka.
Mislila sam da ću imati mnogo toga da mu kažem, ali kad smo se sreli, nisam mu rekla ništa,
a on za to ionako nije imao vremena.
Sunce je iskrvarilo na horizontu.
Na širokom polju, u ogledalu od vode, dvoje ljudi u crnom posmatraju svoje odraze.
eee na samrti kad ga pitaju a kakav si život živeo a on će da kaže... ne znam, prvo sam se igrao u pesku i onda se svašta nešto izdešavalo ludo i brzo i onda sam otišo u penziju i od tada mi je život sranje...
lepo napisano...kao proživljeno. ja bih mu oprostila, ako bih znala da je poštovao pravila iz gvozdeno pouzdanih razloga. ne, nije prava reč oprostila, bolje je reći - razumela. i, da, verovatno bih osećala ono čime tvoj post i zrači - žal i pomirenost.
anagama, hvala manifani, pitanje je da li ce biti ikoga oko njega da ga ista i pita mario, mozbiti etc, jeste prozivljeno, ali malo drugacije nego sto izgleda iz teksta. malo sam i ja bivala na toj strani, i ljudi koji su mi bili dragi, iako se srecom niko od nas (jos) nije zaglavio u takvom stanju. doduse kad malo razmislim, poznavala sam stvarno coveka koga je zurba pojela, i jurnjava za parama, od njega je ostala samo ljustura u veoma skupom odelu, i da postoje neki seminari o tome kako zurba jede coveka, njega bi mogli da vode kao nastavno sredstvo, samo sto on ne bi imao vremena pa bi platio nekom da ga zastupa:) klejbezablo, hvala, i tebi je dobar nick:)
Halo, draga, opet voziš, kad ćeš jednom da me nazoveš a da ti dupe nije iznad autoputa?
Pa evo sad, nije autoput, lokalni je, vraćam se kući.
Sad se vraćaš?! Pa gde si bila do sad?
Vodila strance na večeru, dosadni su... treba mi usluga od tebe.
Eni Ting, kaži.
Treba da odradiš jedan dizajn a ja da uzmem pare.
Nisi normalna, šta ja znam o dizajnu.
Pa nisi me shvatila, ja ću sve da uradim, ali mora da se vodi kao da ga ti radiš, onda ti uzmeš pare, daš meni, dobiješ petnajst posto ne radiš ništa, izi mani.
Šta ću ti onda ja?
Zbog sukoba interesa, ja ne mogu da radim za tu firmu, kenjaće mi šef.
Dobro, nema frke, samo kaži šta ti od mene treba.
Tvoj potpis, pečat i broj računa, i moraćeš da pošalješ par mejlova.
Dobro ajde, objasnićeš mi kad bude trebalo, ne treba mi petnajst posto, možeš samo da mi pozajmiš gajbu na noć-dve kad opet otputuješ, i eto kvit smo.
Šta će tebi moja gajba kad mrziš Beograd?
Našla sam mladog ljubavnika u Beogradu pa bih malo da se opustim.
Zezaš me.
Ne ja, mrtva sam ozbiljna.
Kad si majke ti uspela da nađeš ljubavnika?
Pa preko interneta... kako drugačije...
E danas ću stvarno svašta da čujem. Koliko prošle nedelje rekla si mi da se gnušaš virtuelnih svetova, da nikada nećeš čitati moj blog niti pisati svoj i da imaš minimum tolerancije za moju naklonjenost rečima ispisanim u elektronskom formatu, da ništa ne može da zameni papir i direktni kontakt, da je današnja otuđenost...
Prestani, prestani već jednom, hahaha, jeste, rekla sam i šta sad, šta me držiš za reč kao neka ogorčena usedelica.
Ja jesam usedelica, sedim u ovim kolima pet sati...
... ne vredi sad da me kinjiš, eto, rekla pa porekla, otišla sam na neki čet i tamo je bio neki fin svet i...
... usud htede klet da ponudiš svoj cvet...
Kozo. Nisam ja ništa ponudila, prosto smo se našli.
Dobro, dobro. Detalji posle, gleda me pandur, juče sam platila pet soma za prekoračenje, ne bih sada da me kazni i za telefoniranje. Imaš gajbu kad ti zatreba, moj čovek i ja ćemo negde u ilegalu a ti ljubaviši... samo ponesi svoju posteljinu, netolerantni smo prema nepoznatoj spermi na krevetu.
Ovo sa sukobima interesa i politikama firmi mi je mućo poznato.. Pola naše ekipe u slobodno vreme odradjuje produkciju za neke druge koji ponude više ... na istu foru... * Što se tiče netolerancije na ino spermiće, najbolje da stavi mušemu :) deluje onako domaćinski hahahah
mu -še- mu, zvuči francuski, ali ne ide uz romantiku. nemoj da si okrutna prema drugarici, njena posteljina je dovoljna, mislim, uplašiće frajera s mušemom, pa mu neće biti potreban ni krevet :-)
drugarica je za medalju preduzimljiva i fleksibilnih pogleda na svet... neće nju neka ideologija da spreči.... ideologija ili ljubavni podvizi? - ljubavni podvizi !!! :D
(aj da je neki saten ili svila a vi razmatrate mušeme aman hahaha, btw a koji print da bude na mušemi?)
ima i ona plasticna imitacija belog cipkanog stolnjaka, ko bas voli romantiku... zapravo je ta ideja o musemi na krevetu uzasna, podseca na gerijatriju i pacijente sa inkontinencijom, ili ne daj boze na hirurgiju, uff... garant spusta svaki entuzijazam. Savrsena kontracepcija.
Zamrznuti pejzaž, presečen putem koji juri u beskraj, i uronjen u maglu kao u čašu mleka.
Avetinjski crno drveće u posedu orlova.
Sunce kao oboleli mesec. U ovoj magli, brzina može da bude smrtonosna. Ipak sam još živa, dakle, prati me sreća. I orlovi. Ne znam kako vama bude kada se vozite kroz ravnicu, ali ja celog života ne videh ovoliko orlova koliko protekle godine.
I ne videh toliko licemera koliko protekle godine. Koristoljubivih ljudi, ljudi bez savesti, onih koji misle da im je sve dozvoljeno, da svet postoji da bi ga oni obrstili. Sva sreća da su tu i orlovi. Volim njihove kljunove – sa orlom si načisto, znaš čemu mu kljun služi. Volim njihove kandže, njihovu neskrivenu surovost, njihovu gordu izdvojenost. Zagnjurena u prljav svet lažova i lopova, postajem monstrum koji poštuje ubice čije su namere čiste. Da se razumemo, među ljudima takvih nema.
O ljudima se sve manje ima reći jer sve ređe nalazim primerak koji bih mogla da poštujem, pa i moje samopoštovanje kopni iz dana u dan. Ovaj posao, u kome vidim mnoga (mada ne i sva) lica korupcije, licemerja i gadosti, jede mi dušu.
Negde između A, odakle sam krenula, i B, u koje moram da stignem, nailazim na polje vrana. Kao seme suncokreta po svilenoj maramici, tako one po snegu. Moja jurnjava ih uznemiruje i pune nebo crnim krilima. Igram se sa idejom predskazanja: tumačiću ovo kao dobar znak. Da bih stigla u B u jednom komadu, tumačiću sve kao dobar znak.
Dopalo mi se poredjenje za vrane, dopada mi se ceo tekst zapravo, ima lepo lamentirajuću notu. i lepo što si se opredelila za pozitivno tumačenje znakova.
Krajem prošle godine mnogo me je obradovala izjava ministra policije Ivice Dačića da svojim najvećim dostignućem u 2009. godini smatra povratak poverenja građana u policiju. Ministar je još rekao nešto u smislu da policija pripada građanima Srbije, da je ona tu da te građane čuva i štiti i da mu je drago što je građanima najzad došlo iz dupeta u glavu da treba policajce da vole kao braću rođenu jer oni su tu zbog naše bezbednosti. Ne tim rečima, naravno, ali smisao je tu.
Sticajem okolnosti, u noći nakon ove izjave jedan moj dragi prijatelj je tokom pred-novogodišnje žurke popio malo više i stoga odlučio da kola ostavi tamo gde su se zatekla te da se kući vrati pešice. Radi se o jednom ljubaznom i lepo vaspitanom gospodinu koji poštuje i zakon i njegove predstavnike, pa se nije osećao ni malo ugroženim kada su ga na ulici zaustavila dva policajca u redovnoj patroli i zatražila mu ličnu kartu na uvid. Ono što mu je zasmetalo bio je ton sa kojim su se ophodili prema njemu: budući već čovek u godinama, i kao akademski građanin, pedagog i predavač u školi, nemalo se iznenadio kada mu je policajac prišao kao najgorem ološu i, nakon što ga je osorno pitao odakle ide i kud je pošao i zašto, zatražio od njega dokument sledećim rečima: „daj ličnu kartu“. E sad. Da nije malo popio, da nije zaboravio da živi u zemlji Srbiji, i da nije prethodno čuo ministra Dačića kako govori o poverenju građana u policiju i o svetoj zaštitničkoj misiji policajaca, dakle, da je bila neka 1999., ne bi moj prijatelj rekao ono što je rekao. Ovako, zaboravio je kako izgleda realnost u zemlji u kojoj živi i predaje, pa je učtivo objasnio policajcu da nije u redu da se tako obraća građanima, posebno onima koji nisu kriminalci već pošteni radni ljudi, i da ne može tim tonom, tako osorno, sa njima da razgovara. Na to je pandur zinuo, već osećajući kako ga svrbi pendrek, i obratio mu se na još osioniji način, „ti ćeš mene matori da učiš kako se razgovara, jeli“, a moj dragi prijatelj, jedna krotka duša od čoveka čija je krivica jedino to što nema osećaj za realnost i što pravdu traži tamo gde je nikad bilo nije, objasnio mu je onda, podjednako ljubazno, da ako treba on može da ga poduči, mada u policijskoj školi već postoji predmet pod nazivom etika, da čak postoji i priručnik iz policijske etike, koga bi svakako mladi gospodin trebalo da se bolje pridržava. Da ne dužim priču, dva pandura su mog krhkog prijatelja naterala da ispruži šake a zatim su ga na ulici tukli pendrecima po šakama dok mu nisu potekle suze i onda ga oterali dalje. Kada sam sutradan čula za ovo, popizdela sam neopisivo i htela da zovem medije da prijavim ovo ponašanje pandura, i htela da idem u policijsku stanicu da podnesem prijavu i da zovem lično gospodina ministra i ispričam mu da je moje poverenje u policiju po ko zna koji put zgaženo ponašanjem njenih pripadnika, ali me je u tome sprečio isti ovaj prijatelj, koji se u međuvremenu otreznio i setio šta mu piše na izvodu iz knjige državljana.
Onda je došao januar i počelo je brojanje negativnih poena po novom zakonu o bezbednosti u saobraćaju. Pre neki dan, vraćam se kući s posla i u prilično prometnoj uličici najbezobraznije me iseče policijsko vozilo, uleti ispred mene bez žmigavca (pardon, pokazivača pravca) i napravi polukružno posred ulice preko duple pune, bez rotacije ili nekog drugog opravdanja za bezobrazluk. Mogao je jednako efikasno da se okrene i desetak metara dalje, a da pritom ne prekrši tri do četiri saobraćajna pravila, ali ovako je bilo lakše a što ne bi kad mu se može. Iznervirana, ja trubnem u znak upozorenja, jer sam morala da potpuno usporim da bih izbegla sudar, te pogledam kroz pandursku šoferku u lica vozača i suvozača i vidim one besne, nasilničke, huliganske izraze koje inače možete videti na licima uspaljenih navijača usred tuče, one „pizdatimaterina tićešmenidatrubiš jelznaštikosamja“ izraze i ponovo se setim: u pandure idu najgore sirovine, oni kojima je lepo da nose pendrek, oni koji se hrane ispoljavanjem svoje moći nad nemoćnima i nadmoći nad manje moćnima, a ližu čizme moćnima. U pandure, doduše, idu i oni koji nisu imali izbora, koji iz finansijskih ili drugih razloga nisu mogli da se školuju za nešto drugo, ali čini se da se takvi ili slabo sreću ili s vremenom popuštaju pritisku kolega i usvajaju njihov huliganski sistem vrednosti. Pa zar je čudno što se naša policija ne obračunava sa huliganima: oni su isti soj, samo se drugačije oblače.
Danas mi javlja kolega da po ulicama prave raciju, zaustavljaju i kažnjavaju vozače koji nisu potpisali svoje vozačke dozvole. Najzad jedna prava mera koja će doprineti smanjenju učestalosti saobraćajnih nesreća na našim putevima! Kad već moramo da poštujemo niz glupih pravila, na primer da kočimo kad se iznebuha upali žuto svetlo te tako izazivamo lančane sudare, neka bar ova inteligentna akcija doprinese bezbednosti na našim ulicama. To, gospodo panduri, najebite se majke kriminalnoj bagri koja ne potpisuje svoje vozačke dozvole! Zbog takvih nam zemlja propada!
nisu krivi oni, mi smo krivi jer ćutimo i trpimo i ničim ne pokazujemo da nam je zaista stalo da bude bolje ( civilizovanije ) osim ovo malo pisanja i diskutovanja.
zamisli da svi vozači istog dana unište svoja dokumenta (i vozačka i saobraćajna ) i skinu tablice sa vozila ?
a onda pošteno to priznaju i odu za duplikate !
nisu oni toliko glupi koliko smo mi izdresirani...
nažalost
Povređene muškarce poželim da pomilujem, da im kažem da nema veze, biće dobro, da ih zagrlim, upoznam sa lepom devojkom koja će ih usrećiti, ili ih odvedem kući na večeru, ako imaju nevino lepo lice i deluju kao da ih treba usvojiti. Nekada sam bila jasno definisana po pitanju toga šta mi od muškaraca treba, i linija između onih koji to mogu da mi pruže i onih koji ne mogu bila mi je očigledna. Uvek mi je bilo žao napuštenih kučećih pogleda, ali nisam dovodila sebe u situaciju da mi oni utiču na život. Sada je sve teže. Povrediti nekoga je sve teže, sve manje imam stomak za suočavanje sa tuđom tugom. Starim.
Mladi muškarci mi sve više liče na sinove koje nemam. Jebemmu, premlada sam za to. Mladi blesavi muškarci, koji prave glupe greške, postaju mi skoro simpatični, dok sam nekada imala zero tolerance za klince. Hoću li biti jednog dana bakica koja voda neko pile ulicama, za koje svi (uz zgražavanje) misle da deli krevet sa mnom dok mu zapravo ja samo kupujem odeću i plaćam koledž? Ufff...
Starim. Počinjem da razumem žene koje nikad nisam imala želje da saslušam. Počinjem da mislim da shvatam one koje su od mene u potpunosti različite, čak i domaćice koje plaču uz venecuelansku srceparajuću seriju, čak i umrežene noćne dame sa salom koje kipi ispod jaknice od lažnog krzna. Umesto da lepe žene eliminišem sa svoje žurke, jer će za mene onda ostati manje pažnje, ja im govorim da ne treba da ponesu vino ni kolače, samo neka se opuste i osećaju kao kod kuće. Umesto da pušače izbacim na sneg, kao što sam oduvek radila, ja cvokoćem uz otvoren prozor i govorim sebi da nema veze što će mi sad zidovi smrdeti do sledećeg krečenja, važno je usrećiti prijatelje. Bože, kako sam omatorila.
Nakon što svi odu, piljim u ogledalo i ne primećujem nove bore. Možda sam telom ipak i dalje mlada, a možda sam samo s godinama oćoravila.
tvoje starenje je prećeno žestokim zadebljanjem živaca, akumulacijom tolerancije i hipertrofiranim razumevanjem.... umalo ne pomislih da ne stariš nego sazrevaš :))) ili kad istekne grejs period ćeš svima da se napodmladiš majke
Vremenom, za neke stvari snizavamo kriterijume i postajemo tolerantniji. Da nije tako, svet koji stvaramo oko sebe bio bi jako siromasan. Naravno, i kod tolerancije, kolika god ona bila, mora da postoji neka granica koja ne sme da se predje.
bloom, u pravu si, ceo zivot je pms (pre-mortalni stres). mozda i pocnem sa piletinom;) manifani, sagledano kroz tvoj komentar, sve deluje mnogo optimisticnije, hvala! Lanna, ogledalo jeste malo mutno... goste, oholi su jer im se moze:) anonimni, sto si anoniman? naravno da starimo.
Klinac je strahovito razmažen. Svi to znaju, osim Mime.
Kada su gosti u kući i zapodene se neki razgovor, on vrišti sve dok se razgovor ne prekine a pažnja se usmeri ka njemu. Ukoliko su gosti nepristojni pa istrajavaju u pokušaju konverzacije sa njegovom majkom, gađa ih skupim metalnim vozićima iz svoje kolekcije. Mima se oduševljeno nasmeje: „Sunce moje, kako je ljubomoran kad neko drugi priča sa mamom!“
Mima veruje da decu treba pustiti da rastu slobodno, bez ograničenja i usmeravanja. Kaže da je najvažnije dati im dovoljno ljubavi i sigurnosti, a oni će onda postati ljudi, onakvi kakvima ih je priroda stvorila. Zato kada za večerom njen sinčić skine malu cipelu sa noge i stavi je u mamin tanjir, ona ne biva ljuta, već mirno vadi cipelu iz tanjira, kaže „ne, sine“ i nastavi da jede.
Lila povremeno pije kafu sa Mimom. Jednom se usudila da stavi primedbu na ponašanje i vaspitanje njenog podmlatka, ali to nije dobro prošlo. Pre svega, Lili je diskretno stavljeno do znanja da, budući da sama nema decu, nije ni malo kompetentna da raspravlja o njihovom vaspitanju. To je bio argument kome se nema šta prigovoriti, pa stoga Lila bez daljih komentara izbegava leteće objekte dok ispija kafu. Istina, proredila je posete prijateljici, ali veruje da će njihovo prijateljstvo ostati čvrsto uprkos smanjenoj učestalosti viđanja, o kvalitetu da se ne govori.
Mima ima muža. On je strahovito razmažen, i to svi znaju, Mima ponajviše. Krivi njegovu majku, kaže da ga nije dobro vaspitala. Naučila ga da veruje da je centar sveta i da su svi drugi nebitni, pa je izrastao u matorog egoistu sa određenim dečačkim šarmom koji u prvi mah deluje neodoljivo, ali nakon nekoliko godina zajedničkog života postaje samo još jedan razlog iz kog poželite da ga ubijete.
Uh, njoj nije ni malo lako i ona je toga svesna! Zato ti je najbolje da ostaneš po strani i da susrete sa njom svedeš isključivo u četiri oka, ako je moguće! Naravno, sa što manje priče o detetu, mužu...
- Nikad ne reci nikad. Gde si ti to, kakva je to buka?
- Idem kući s posla.
- Opet voziš i pričaš?
- Pa kad mi je dosadno.
- Skenjaće tebe ovaj novi zakon o saobraćaju, vidim ja.
- Neće, imam ja hedset.
- Šta bre imaš?
- Ono sranje što se natakne na uvo pa pričaš a ruke su ti na volanu. Nego, šta ti radiš?
- E nećeš verovati, čitam ljubavno pismo.
- Ne rise! Blago tebi! Od koga?
- Kakav ris? A, opet tvoje beogradske fore. Iskvarili ste jezik, treba vas u lingvistički zatvor sve dok ne naučite da govorite. I šta bre blago, mogu i ja u zatvoru da završim zbog ovog pisma.
- Šta lupaš, kakvi te zatvori spopali? Ajd pregrizi jezik.
- Pa piše mi maloletnik, bre. Nećeš verovati, prošle nedelje, to ti nisam ni pričala: zvoni meni neko na vratima, i ja na špijunku, niko mi ne dolazi nenajavljen, znaš ti mene, kad ono neka žena, onako, pristojno izgleda, i drži nešto u rukama, neki kao paket. Ja otvorim, kao „šta god da prodajete, hvala, ne treba mi“, a ona će „ne, ne, ovo je za Vas, na poklon“. Ja opet „iz koje god da ste sekte, gospođo, hvala, nisam zainteresovana“ i već krenem da zatvaram vrata, a ona „ja sam komšinica od preko puta, tu iz broja četrdeset dva, donela sam Vam ovu zavesu da je stavite na prozor od kupatila, sledeći put kad se budete svlačili da ne mora ceo svet da vas gleda“. Ja ono, totalno u čudu, reko „gospođo, koji svet?! moj prozor gleda na zid, nema ko da me gleda, i šta se vas uostalom tiče ko mene gleda“, kad će ona „moj mlađi sin vas gleda redovno kroz prozor od našeg špajza i stvarno nije u redu da se dete njegovih godina izlaže takvom nemoralu“. Ja prosto ne mogu da verujem, reko nemoralno je kupati se, šta li, vi se gospođo ne kupate, a ona meni kao, ja kad se kupam, to komšiluk ne mora da gleda. Pa reko a ko vašeg malog tera da gleda, ja se nešto ne sećam da su ti prozori od špajza tako pristupačni, to mu dođe više kao ventilacioni otvor, mora da vam je sin baš visok za svoje godine, a ona tu malo kao zamucala, pa eto, popne se na stolicu. I sad zamisli ti, molim te, ja sam kriva što se klinac penje na stolicu i viri kroz prozor od špajza, ne bi li me ugledao kad se svučem!
- Hahaha, kako je tebi zabavno sa takvim komšilukom! Pa jel ti to on sad piše pismo?
- Ma da, pazi blama, stavila ja zavesu, ne naravno tu njenu babačku nego onu mat belu, znaš ono što se spusti kao roletna a izgleda kao paus papir...
- Pa to se providi...
- Ma ne providi se, ćuti, slušaj, stavila ja to, i stiže mi jutros pismo, nema markicu nego samo onako ubačeno u sanduče. Kuka dete što sam stavila zavesu, izvinjava se zbog svoje majke, predlaže ljubavni sastanak.
- Koliko ima godina to dete?
- Otkud znam, četrnaest do šesnaest, pubertet.
- Ludilo. Oćeš da ga tužiš mami?
- Neeeću, jadan mali, mislim, s takvom majkom nije ni čudo da mora da špijunira komšinice. Verovatno mu ne dozvoljava da drži pornjavu u stanu. Ali znaš šta, htela sam nešto drugo da ti ispričam, a sad sam zaboravila, čekaj da...
BiiiiiiiiiiiiiBiiiiiiiii!!!!!!!!!!
- Lila, mila, koji je to kurac bio?
- Ma neka budala izletela nekoj budali pa budala legla na sirenu.
- Jebo te više taj Beograd, kad ćeš već jednom da se preseliš ovamo u civilizaciju...
- Kad se otcepite, ovako mi dođe na isto...
- E tu si se zeznula, nećemo mi da se cepamo, samo oćemo da sami brinemo o svom novčaniku, bar donekle!
- Pa baš si naivna, ako ćete sami da birate šta ćete da radite sa parama koje zaradite, koja vajda onda od vas, cepajte se više u lepu materinu...
- Nemaš pojma s politiku, dušo, gora si od Šojića, nego ajde mi reci da li da primam onu vakcinu ili ne.
- Koju sad vakcinu, skačeš s teme na temu, kao buva si.
- Kako koju, ha jedan en jedan.
- Nemoj.
- Što da ne?
- Igle su odvratne.
- Ti nisi normalna, fala ti na stručnom mišljenju, nego kad ćemo ponovo na sajam mladunaca u Pećinu?
- Nije ti dosta mladunaca?
- Ja bi nešto punoletno.
- Evo, staviću ovaj razgovor na blog, pa ako se neki javi, prosleđujem ti.
- Ti i tvoj blog... majke mi, kad ti jednog dana odrasteš, već ćeš biti zrela za umiranje, sav život ti prođe u balavačkim razonodama.
E svaka ti čast! I de me nađe sa ovim, kada obučavam vožnju ovih dana i kršim malo pravila, i vozim brzo... a na samom početku sam! Ne preostaje nam ništa drugo nego da u kolima imamo uvek spremne evriće, zlu ne trebalo!!!
mlad vozacu, gospo od jeseni slicne misli dosle su i meni ali vise ne rade evrici, nepodmitljivi nam pandurici! cudo kako kamera na glavi uspeva da postenje popravi!
tataduki, pandurski te tuki kad naidje, neka zaobidje:)
gamet, znam i za te muke, kaznili me od sve bruke za lose zaustavljanje na 5 minuta il manje!
omu, tebi je najsladje nas panduracija snadje a ti parkom mirno setas studentkinje mlade vrebas i zalis se, pile milo sto te profan opalilo.
obozavanje pametne zene draga, prevelik teret za mene pametne zene mnogo ocekuju kad ih ne usrecis, tuku i psuju radije bih imala suknju bez shlica, mlako pivo i paklu noblica;) ili smanji svoj aj kju il batali aj lav ju
licemeri koji sami sebe takvima zasluženo zovu, u stvari izgovaraju kontravradžbinu, tj. sve manje se u iste i ubrajaju. a to da sebi smrdiš više nego drugima to ti je neka specijalna osobina. mora da nije reč o belom luku i znoju pošto ja na to nikad nisam sebi smrdela hahahahaha
Sinoć je Ceca zapela da mi pokaže kako se mladi provode u njenoj varošici. Nisam znala u tom trenutku šta bih radije izbegla, mlade ili provod, ali veoma volim Cecu i uglavnom sam spremna da je pratim u ma kako loše osmišljenim akcijama, tako da smo se oko 11 uveče našle u zadimljenom bircuzu koji je mirisao na travu i testosteron. Buka je bila neopisiva, očigledno je muziku puštao jedan od onih nedruštvenih muzičkih entuzijasta kojima ionako nikad ne bi palo na pamet da povedu razgovor sa nekim te im stoga ne smeta što bi sagovornika mogli da čuju samo u slučaju da im dotični vrisne direktno u uvo. Iz iskustva znam da je retko koji sagovornik tako sofisticirano naštimovan da vrisak podesi prema jačini decibela u okruženju, da rečenica bude razgovetna a uvo slušaoca ostane u jednom komadu, te je u startu postalo jasno da sam to veče osuđena na ćutanje. Zavalila sam se u fotelju od iscepane lažne kože i pokušala da isključim čulo mirisa i sluha, sa delimičnim uspehom. Kao i uvek, stalo mi je do toga kako me drugi doživljavaju, iako se često pravim da je drugačije; dok je Ceca laktovima krčila put do šanka u maniru pobesnele domaćice, ja sam dala sve od sebe da sa lica uklonim izraz koji govori „jebote kakva rupa“, i zauzmem stav svetske ribe koja je videla i gore. Sa entuzijazmom podgrejanim nadom da će nešto privesti večeras, Ceca je izronila iz zbijene mase tela, noseći dve flaše piva, iz kojih su štrčale fluorescentne slamčice. U istom momentu, kroz okvir sačinjen od nogu mršavice koja je na uzdignutom podijumu za ples zauzela pozu Madonne kaubojke, ugledah poznatog beogradskog švalera čija je tajna uspeha kod žena oduvek bila van domašaja moje mašte. Očigledno je došao mnogo pre nas jer je uspeo da svoju ogromnu pozadinu smesti u separe, gde mu je društvo pravila simpatična devojčica srnećeg izgleda. Šta jedna sredovečna gomila sala poput njega ima da ponudi tom pupoljku, nikad mi ne može biti jasno. Setih se u tom momentu našeg prvog susreta, pre nekih petnaest godina, na žurci kod jednog druga s faksa. Njemu je tad bilo skoro četrdeset, odlikovao se jednakim nedostatkom bilo kakve fizičke lepote, manjkom kose i viškom kilograma, a ipak, kad sam ušla u sobu koja je služila kao garderoba, zatekla sam ga kako raširenih nogu sedi na klavirskoj stolici, držeći na krilu Miru, koleginicu sa faksa, jedno graciozno stvorenje sa tamnim somotskim očima i butinama kakve sam, osim na njoj, videla još jedino na Naomi K. Sedela je zadignute suknje a njegova debela šaka joj beše uronjena u gaćice (bele, sa crvenim jabukama). Svojim ćevap prstima je očigledno vredno radio na njenoj maci, dok se ona uzbuđeno kikotala. Kasnije to veče gledala sam ga kako istim nezgrapnim rukama uzima čašu sa vinom, pitala se da li ih je u međuvremenu oprao i pokušavala da oteram iz uma sliku tih debelih prstiju sa izgrickanim noktima dok krče sebi put kroz Mirin žbunić. Danas mu je oko pedeset, Mira je udata žena a njemu je na krilu ponovo neka dvadesetogodišnjakinja. Ugledao me je kroz raširene noge pozerke sa podijuma, podigao čašu u znak pozdrava i pozvao nas da im se pridružimo.
-Pa otkud ti ovde? – pitao je, nakon što smo se smestile u fotelje i upoznale sa njegovom pratiljom.
- Došla kod drugarice, a ti?
- Ja isto. – Moramo da se naginjemo jedno drugom nad uvo da bismo razmenili ovih par reči, ali srećom on se ne dere prejako, bubna opna mi je još na mestu. Sedimo neko vreme, nas dve na jednoj strani separea a njih dvoje na drugoj, dok srnolika devojka ne odluči da se probije do toaleta. Njen dilber se istog momenta pomera ka meni i naslanja na moje rame omanji deo svojih stotinu kilograma.
- Baš mi je drago što sam te video, znaš da sam mislio na tebe ovih dana?
- Nije valjda, kojim povodom?
- Vanja te je pominjala, a ja sam se setio onoga kad si kod Marka zatekla mene i Miru na delu..
- Kakva slučajnost, i ja sam se baš toga setila. I pitala se kako to da uvek završiš sa najslađom devojkom na krilu.
- Što, zar te to čudi?
- Pa šta ti misliš? Nisi baš etalon šarma i lepote.
Ne ljuti se, bar naizgled; smeje se.
- Kako si me pogledala onda... nisam hteo da ti to pričam, ali tada sam shvatio da si ti prava žena za mene.
- Nije valjda.
- Zezaj se ti, ali imam sasvim racionalno objašnjenje za to. Vidiš, muškarci su konzumenti, žene su stvorene za konzumiranje.
- Šta ti sad pa to znači?!
- Kako šta znači... Pa, muškarac ne mora da bude zgodan, ali mora da bude strastven, da bi se dopao ženi. Jer ženama je više stalo do toga kako ih konzumiraš nego do toga ko ih konzumira.
Gledam ga bez reči i ne pitam se zašto on to meni govori jer pokušavam da svarim rečenicu. On nastavlja, dodirujući mi uvo usnama:
- Najružniji muškarac može da mazne najlepšu ženu, samo ako je dovoljno uporan i strastven; ali najružnija žena ne može da osvoji najlepšeg muškarca, jer ona ne može da zadovolji njegova čula, jer je on taj koji konzumira, a ne ona.
Zinem da mu kažem da su to gluposti, ali on se još ne odmiče od mog uveta i sad me čak grli rukom oko struka dok nastavlja:
- One noći kad si me videla sa Mirom, video sam ti u očima da ti to znaš, ali ne samo to, nego da si ti od onih retkih žena koje su i konzumenti i konzumacija... ne znam da li me razumeš... imaš i žensku mekoću i lepotu i mušku krvoločnu proždrljivost, hehe... i zato si ti žena koja bi me razumela, šta znam, možda bi čak mnogla da konzumiraš sa mnom, na primer, mogli bi večeras da zajedno odemo da uživamo u ovoj mojoj lepoj devojci... samo što bih ja uživao još i u tebi, šta kažeš?
Kao dozvana, devojka se vraća iz toaleta i gleda prizor pred sobom: njegova ruka kao debeli piton obavijena oko mene, on sav nagnut na moju stranu, govori mi u uvo. Ona veoma mirno seda pored njega, dok je meni samo na trenutak neprijatno na pomisao da je situacija, gledano sa strane, mogla izgledati sasvim drugačije, međutim onda se setim da mi je na licu bio prilično zgađen izraz i ne znam da li da mi bude zbog toga još neprijatnije ili ne. Devojka (zove se Violeta) gleda sa osmehom u debelog Kazanovu i pita:
- Šta ste to radili dok mene nije bilo?
- Pričali o jebanju – ispaljuje ovaj. – Probao sam da ubedim Lilu da se poigra zajedno sa nama.
- Divno! Pa Lila, jel hoćeš?
- Možda neki drugi put – kažem, sada mnogo više zgranuta, ja koja sam glumila „svetsku ribu“, ja koja sam pre samo pola sata navukla na lice izraz koji govori da sam videla i gore. Kasnije, Ceca:
- Ko ti je taj ortak? Delovalo je kao da ste se super ispričali, samo ja ništa nisam mogla da čujem. Ej, znaš da se Eki pojavio sa bivšom? A ja budala mislila da su raskinuli. Nikad neću naći momka...
