Lila iza ogledala

Nakon ovoliko godina

Nakon ovoliko godina, on me ne poznaje a meni  je i dalje nemoguće da to prihvatim.

Povredi me rečima, i misli da se sve može izbrisati sa „izvini“ – uzalud pokušavam da mu kažem da nema razloga za izvinjenje, reč je bila iskrena, to i jeste ono što boli. Nisu te reči nastale da bi napravile potres u mojoj glavi, one su samo simptom onoga što je u tvojoj glavi, dragi moj, one su mi samo putokazi, zbog njih znam da me ne voliš iako stalno govoriš drugačije, zar ne razumeš da ja tvoju ljubav ne čitam iz ljubavnih reči nego iz onih običnih, koje koristiš svakodnevno, olako, koje koristiš kao oruđe za druge radnje a ne za ljubavisanje.  Misliš li stvarno da je u ovim godinama jedno volim te dovoljno da zabašuri zanemarivanje, guranje u stranu i nedostatak brige, bahatost i nepažnju.

Znam da ne laže, to nikada ne čini jer bi to onemogućilo da na sebe gleda kao na savršeno dobro ljudsko biće, a ima potrebu da o samom sebi održava blistavobelu sliku bezgrešnog. Dakle, ako kaže da me voli, to je ono ljubavi koliko je sposoban da pojmi i on veruje da je to dovoljno.  Zbunjen je i nesrećan silinom moje reakcije, šta hoće ta luda žena, vidim mu na licu, kada sam rekao izvini, čime je iscrpljena moja rečitost a i sposobnost koncentracije. Ne razume zašto je od jednom, iz reči koje su olako bačene, bez razmišljanja, nastao problem koji je pojeo celu sedmicu vremena i narastao toliko da se u sobi više ne može disati od napetosti. Ne pokušava da shvati jer je u njegovom uniplanarnom umu sve ili očigledno ili ne postoji. Dakle, kada njegovo izvinjenje, dato pod neimenovanim pritiskom i bez razumevanja problematike ali sa željom da se cela gnjavaža što pre poništi i zaobiđe, ne uspe da reči problem, on ne radi ono što bi mudriji muškarac od njega uradio: ne grli svoju ženu, ne odvlači je u krevet uz smeh i poljupce i zaklinjanja na večnu vernost, ne smanjuje jaz dodirom ni osmehom, čak ni pogledom, nego uvređeno ćuti i iza zatvorenih vrata rastavlja situaciju na kockice, zatim ponovo sastavlja tako da se uklopi u ono što zna i razume, i zaključak do kog dolazi je da ga žena (tojest, ja) vara sa drugim. Otkud to? Pa, prosto je, misli on: postoji problem, zar ne? A problem nije u meni, jer ja sam bezgrešan, dakle kriv je neko drugi.

Stoga se povlači, zatvara, udaljava, dok u meni besni izneverena potreba da poverujem da je trenutna bahatost bila slučajna. Žudim za tim da me zagrli i ubeđuje u svoju ljubav, želim da mu verujem, ali on to ne čini, valjda je isuviše naporno to, zagrliti svoju ženu kada je ljuta i ogorčena. Isuviše energije zahteva suočiti se sa posledicama nepromišljene bahatosti, nije li lakše uljuljkati se u samosažaljenje, maziti sebe samog po glavi i, nakon što povrediš  onog drugog, nije li mnogo lakše da prosto počneš ti da glumiš žrtvu a nekako tog drugog ubediš da je za sve kriv? Pa, kako kome. Smešno je što sam uvek verovala da je takva taktika više svojstvena ženama, ali sama sam kriva, nisam želela alfa mužjaka, dopadali su mi se više muškarci koji su, kako ono kažu, u dodiru sa svojom ženskom stranom, e pa eto ti sad, Lila, udata si za egoističnog cmizdravog evnuha, za drama kraljicu pasivne agresije.

S jedne strane je u pravu, kriva sam: nakon ovolikih godina ja i dalje očekujem nemoguće. Nisam li do sada shvatila da muškarce treba smatrati nesposobnim da pojme određene stvari i da od njih ne treba očekivati previše? Odabrati družbenika pristojnih higijenskih navika, koji ne pije, ne puši i ne kurva se,  koji me umereno voli ili mi je bar prijatelj i sa kojim imam dovoljno zajedničkih interesovanja da nam ne bude dosadno zajedno, nešto poput pristojnih cimera koji se brinu jedno za drugog i spavaju zajedno – zar je to bilo teško? Zašto sam sve morala da iskomplikujem? Šta zapravo želim, intelektualnu, emotivnu i seksualnu kompatibilnost, ljubav i razumevanje, jedna duša u dva tela i slična sranja, koji ti je moj, Lila? Nakon ovolikih godina, hoćeš li više odrasti?

Objavio Lila u 22. april 2011 21:21:08 | 3 komentara

Budna

Tišina uma širi se po telu

daleko je to od pukog mirovanja

to što nema brige i straha ne znači da je život išta manje

nije mi potrebna buka da bih znala da je tišina lepa

nije potreban bol da bi čovek bio srećan kad ga nema

sve je to u mojoj glavi, i znam

treba mi samo svest o važnosti stvari

mudrom čoveku nije potreban šut u dupe da bi se probudio

Zašto da brinem o prošlim danima,

kada se ništa u vezi s njima ne može izmeniti

Zašto da brinem o budućim danima,

kada ne znam ni šta donose ni da li će ih biti

Uostalom, zašto da brinem o sadašnjosti , kada će proći za tren

i najveći deo biće zaboravljen

sve je to glavologija, znam

moram naučiti da budem budna

Objavio Lila u 18. mart 2011 11:10:57 | 5 komentara

Dosadna

Postala sam dosadna i predvidiva, ukus mi je formiran na osnovu sveprisutnih komercijalno dostupnih proizvoda, smisao za humor mi se svodi na razumevanje kad se neko šali i povremeno uživanje u tuđim šalama, intelekt mi je orijentisan ka rešavanju praktičnih problema, mentalna higijena mi je u sličnom stanju kao i plakar, u kome provedem pola sata kad pokušam nešto da pronađem... rekla bih kada bih htela da budem nežna prema sebi. Surova istina je da ništa bolja nisam nikada ni bila, samo su mladost i nedostatak iskustva maskirali moju dosadnu unutrašnjost u prihvatljivu pratnju mojoj privlačnoj spoljašnjosti, nekada. Sada, kad godine i na spoljašnjosti i na unutrašnjosti uzimaju danak, pokušavam da shvatim ko sam. Nisam ona lepršava devojka u koju su se zaljubljivali romantični tragaoci za nepostojećim, pre deset godina, a nisam ni ova žena iskrivljenog lica i umornog tela lišenog gipkosti. Mora da sam nešto drugačije, jer ni jedna od mojih spoljašnjosti ne deluje mi kao dom. Nisam gomila knjiga po mojim policama, nisam par visokih čizama sa potpeticama, nisam pozorište u koje ne idem ni bioskop u koji idem, nisam muzika koju slušam ništa više nego što sam muzika koju ne slušam. Nisam muškarci koje sam ljubila. Nisam spisak svojih želja. Nisam ni strela odapeta u nepoznato! Pojma nemam ni šta ni kakva sam. Pod vlastitom lupom, pod sitničavim pogledom iz ogledala, odjednom postajem mrav koga posmatra nepoznata, ne baš prijateljska inteligencija, i cepam se na onu koja procenjuje, oštro i bez predrasuda, i onu koja biva procenjivana, koju hvata trema zbog neizvesnog suda i svesti o tome kako se malo sada može promeniti, nakon svega. Ja koja donosi sud o svemu i svakome ne umem da procenim najobičniju mene. Budući da je u slučajevima kakav je ovaj, u nedostatku istine, najbolje rešenje cinizam, odlučujem da sebi dodelim najgoru ocenu kako bih utekla potrebi za samopovlađivanjem. Ostatak dana provodim mrzovoljna i bez želje za komunikacijom. Srećom, noć nije daleko, sve se spira snom i zaboravom, iskreno ne znam šta bih da mi nije noći i snova.

I kako je sve započelo? Jednim običnim muzičkim spotom, za jednu najobičniju pop numeru, ne preterano originalnu, čak ni naročito dobru. Ideja koja me je zamajala nije došla iz muzike već iz samog spota, koji sam zatim odgledala pet puta na jutjubu i koji me je podstakao na razmišljanje o potrebi ljudi za patnjom i romantikom, nakon čega je usledila gorka spoznaja o tome da sam obična, predvidiva, skoro pa sredovečna ne-dama koju jedan sasvim običan proizvod, jednako komercijalan kao limenka kokakole, navodi na udubljivanje u suštinu kosmosa. Bedak.

Objavio Lila u 17. decembar 2010 8:43:35 | 5 komentara

Ravnica 2

Put jasan i bled kao posekotina ispod koje se vidi kost drevnog stvora. S neba gledano leti je sve nalik na prekrivač sačinjen od kvadrata raznih boja, ali sada je pejzaž mutni akvarel slikan blatom, trava polegla pod kišom, mokri ostaci kukuruza kao zatravljeno i zaboravljeno groblje. Kočija kojom jurim pripada Kompaniji, pa još pomnije brinem o njenih sto crnih konja, griva ustalasanih na vetru. Olovnosivo nebo se raspuklo toplim rumenilom zalazeće mladosti, a ja hrlim ka zapadu. Već vidim da će me uhvatiti noć. Noću je opasnije, jer osim drumskih razbojnika Države (drD) tada možete naleteti i na razne neosvetljene stvari i rupe na putu.  Na ulasku u sablasno tiho selo povlačim uzde, veliki konji sporo kasaju širokom ulicom na kojoj nema ljudi. Kuće zgurene poput džinovskih smeđih žaba prate me mrzovoljnim pogledima.  Tu i tamo poneki neiskusni putnik me pretekne, goneći konja po kiši, brzoplet u želji da pobegne iz veličanstvenog mrtvila novembarske ravnice.  Takvi su prirodna hrana drD-ovima, koji u zasedama vrebaju i pljačkaju pod izgovorom da se brinu o bezbednosti nas, beslovesnih glavolomnih putnika koji hrle u svoju smrt, te da su samo oni, drD, prepreka našem strmopizdu u ništavilo. Oprezna sam i sabrana, ne mogu me oglobiti, ovaj put mi je poznat kao unutrašnjost džepa. Na oba njegova kraja je moj dom. Uvek me je pratila ta dvojnost, da li zato što sam rođena u duplom znaku  ili zbog toga što sam uvek htela više, ne znam. Imam dva topla ognjišta, dve četkice za zube, dva seta omiljenih ulica, lica, obaveza i malih radosti.  Ne mogu da se predam samo jednom, jedno mi je premalo, potpuna posvećenost nije u mojoj prirodi i moram da se delim, da dajem od sebe čas tamo čas ovamo, istrošena već na samom početku ali solidno samoobnovljiva.  A konji vuku i jure, i ne haju kuda, njihovo je da jure, zato su stvoreni, i zavidim tim konjima, za čijim uzdama sam ja,  jer samo mene kidaju nedoumice, dok njih nosi čista radost, put pod potkovicama, i vetar u grivama. Kako li bi bilo nemati izbora, pitam se po ko zna koji put, u mozgolomnoj vrtešci koja ne služi ničemu osim da vreme brže prođe.

Objavio Lila u 1. decembar 2010 12:38:29 | 10 komentara

Blebetanje 4

Opet ja, moram još samo nešto da ti kažem... Videla sam Savu juče na Avali, išla sam da se prošetam sa sestrom i naletimo na njega, nisam mogla da verujem...

Jes, ti baš nemaš sreće, dođeš u Beograd jednom u sto godina i naletiš na bivšeg.

Užasnula sam se kako loše izgleda, pustio je stomak a izgubio i zube i kosu!

Pa šta si očekivala, prošlo je sto godina, znaš da neki muškarci propadnu kad se ožene, misle da su odradili sve što je trebalo pa zašto bi ikad više uradili trbušnjak, kamo li posetili zubara...

Pa i neke žene isto tako, ali nisam htela da ti to kažem, nego, doveo je sina, mali ima ne znam jedno pet šest godina, i taaaako je slaaadak, Lila, pala sam u nesvest.

Svi su oni slatki sa pet šest...

Ma ne mali, Sava je sladak, divan je otac! Gledala sam ga kako nosi sina na ramenima i kad smo se sreli, pozdravio se i maltene odmah počeo da priča o njemu! Ne možeš da zamisliš, onoliki švaler a sad je pun samo reči o sinu, te Marko ovo, te Marko ono, niko nije mogao ništa drugo ni da kaže.

I to se tebi dopada?!

Pa kako da mi se ne dopada? Kako to pitaš, pa ima li ičeg više seksi od muškarca-tate koji se oduševljava svojim detetom?

Čekaj, koliko se ja sećam, on mrzi decu.

Pa jeste... ali je uvek želeo da ima sina.

Mrzi decu, ali je želeo sina?

Da, pa?

Pa bre, da je on neki plemeniti stvor, neki altruista i duša od čoveka, zar ne bi voleo i drugu decu? Mislim, i dalje pričamo o tipu koji šutira mačke i pse i misli da je zabavno ako ih pregazi kolima, a sad ćemo da se raznežimo oko toga što je nežan prema svom sinu i odjednom je on idealan muškarac?

Jao Lila, što si ti jedna oštrokonđa, pa nisam rekla da je idealan, nego da je sladak i da je strašno seksi kad tatica voli svoje dete...

Pa koji tatica ne voli svoje dete, pa još muško? Kome je seksi, svojoj ženi? Koliko shvatam, ona nije bila s njima na Avali, verovatno je prala klozet i kuvala ručak. Ne voli on, Majo, svog sina, nego voli sebe novog i malenog u svom sinu. Čuj, mrzi decu, voli samo svoje...

Šta si se sad napizdila, ko da ti je on za nešto kriv..

Pa meni nije, tebe je ostavio nakon što te je prevario sa tvojom koleginicom, ali pošto si ti rešila da od njega sada praviš heroja samo zato što se oduševljava plodom svojih prepona, moram ja da reagujem.

Fuj, kakav cinizam, ti si stvarno danas nešto gorko doručkovala...

Neću bre više da slušam o milim taticama i njihovim podmladcima, kao da smo svi dužni da se raspekmezimo zato što je svet dobio još jedan primerak takvog seronje kakav je Sava. To malo slatko će takođe da odraste i ako ne pođe taticinim putem, nego na primer odluči da bude nešto sramotno, na primer umetnik, ili nedajbože peder, videćeš kako će onda da ga tata koji ga sad nosi na leđima pošalje u tri lepe, sav sjeban i ogorčen. Takvi ljudi ne znaju da vole, oni samo projektuju...

Ti nisi normalna, i još postaješ i neprijatna, koji ti je moj.

Evo prestajem. Jebo te Sava.

Haha, i ne naročito dobro... ahm, ali nećemo o tome, ajde pusti sad njega, šta si se navrzla, tebe čovek kad čačne u žicu ko da se sapleo o osinjak...Ajde vodi me na piće negde, tako lajava, možda nam se posreći pa te neko iznervira u kafiću...ja ću da prodajem ulaznice a ti samo ono, oslobodi se stresa.

Objavio Lila u 18. septembar 2010 15:54:11 | 5 komentara

O Rajli

Prehlađena sam pa dane provodim delom za kompjuterom, odrađujući posao koji bih inače radila u kancelariji, a noći pred televizorom, buljeći u fox life. Mog muškarca ovaj kanal užasava, spreman je da se baci sa osmog sprata kad počne neka od mojih omiljenih serija, na primer Očajne domaćice ga dovode do očaja a doktor Haus mu ide na živce jer fizički liči na ofucaniju i stariju verziju njega samog: verovatno ga nervira da gleda kako će izgledati za deset godina života sa mnom. Meni pak Vil i Grejs povremeno uspeju da izmame osmeh a apsolutni favorit ovih dana mi je Život sa Fren, i to zbog onog njenog plavokosog kauboja na koga bih balavila čak i da nisam ovoliko prehlađena. Da ne znam da je to samo imaginarni lik iz sapunice, otkačila bih Micka zarad njega, ozbiljno vam kažem. Micko to toleriše kao što je nekad tolerisao Kianu Rivsa na zidu u spavaćoj sobi, zna da nemam šanse u Holivudu pa me pušta da lajem u prazno. Ali Rajli. mamma mia, kakva kombinacija muževnosti i ranjivosti, kakav romantičan nastup, kakav seksi otegnut naglasak, kakav frajer. Uzdišem tri puta dnevno za njim dok pored kreveta gomila upotrebljenih papirnih maramica šuška od žudnje. Kada sam bila tinejdžerka nikada se nisam ložila na glumce i likove iz filmova i serija, ali od kako sam omatorela izgleda da sam poblesavila, ili sam fasovala neki smrtonosan novi virus i ovo što mi izlazi ceo dan iz nosa zapravo je moj rastopljeni mozak. O, Rajli... za tobom ja, lutajuća duša sa prašnjavih puteva, jahačica divljih konja, mračna mrziteljka sentiša, vlasnica okrutnih štikli i gnevnih očiju, za tobom ja, cinik i neurotik, varnica i tamnica, veštica i skitnica, za tobom čeznem jaaa. Aj-haj, kakav narodnjak.

Objavio Lila u 31. avgust 2010 18:18:23 | 4 komentara

Novi kolega

Nekoliko godina je mlađi od mene, porodičan čovek, simpatičan, sa samouverenim stavom razgalamljenog veseljaka.

Moj šef mu je dao početnu platu ravnu onoj do koje sam ja stigla posle tri godine iskamčenih maleckih povišica. Tri godine tokom kojih sam uložila ne samo rad i vreme nego iskustvo i znanje stečeno na ranijim poslovima. Kad kažem znanje, ne mislim samo na stručne stvari, već i na stvari kao što su objašnjavanje računovođi osnovnih pojmova u računovodstvu (čovek nije školovan za posao koji radi ali je šefov prijatelj) i pravnici osnovnih pravnih propisa vezanih za našu oblast (ona jeste školovan pravnik ali nije čitala te mudrijaške knjige napisane nakon što je ona diplomirala, koje se ionako odnose na neke gluposti koje nju baš mnogo i ne zanimaju, iako su slučajno potrebne za funkcionisanje firme ovog tipa).

Kolega je pričljiv i duhovit i uz njega vreme brže prolazi. Problem je samo u tome što, dok moje vreme juri, njegovo kao da stoji: dok ja odradim nekoliko stvari, on je još uvek na prvoj jutarnjoj cigareti. Kada na neki sastanak treba da idemo zajedno, njegova ležernost me skoro izvodi iz takta, toliko da sam u nekoliko navrata morala da mu kažem da je kucnuo poslednji čas da ugasi cigaretu i digne dupe sa stolice, jer inače idem sama. Posledica toga je da se kolega požalio šefu na to da sam gruba prema njemu. Sada moram da postupam pažljivo kako ne bih ispala ljubomorna kučka koja zlostavlja novog miljenika. Rezultat: većinu poslova koje bi trebaloda odradimo zajedno ja sada odradim sama, tako je jednostavnije. To novom kolegi ostavlja više vremena za puš pauzu.

Tokom pauze (svi osim mene puše u firmi i stoga imaju organizovana pušačka druženja u kancelariji za pušače, sa kojih dobrovoljno odsustvujem jer je smrad nepodnošljiv) moj šef i novi kolega dele pikanterije vezane za telesnu građu žena zaposlenih u susednoj zgradi. Sa prozora posmatraju njihove zanjihane zadnjice i imaju trenutke muškog razumevanja i povezanosti dok balave (obojica oženjeni i već uspešno razmnoženi) nad nedostižnim oblinama. Nekoliko puta sam imala čast da prisustvujem ovim seansama i koliko god da sebe smatram neopterećenom suvišnom čednošću, bila sam zgađena izrazima i seksističkim stavom kojim je prostorija bila još više zagađena nego duvanskim dimom, što nije malo jer se od dima se ne može gledati.

Na mesečnim sastancima, moj šef često ima glupe i nepraktične ideje koje prete da unazade rad u firmi, te se ja već godinama sa njim sporadično svađam oko svega i svačega dok ne uvidi da sam u pravu i promeni odluku. Ponekad mi ne uspe da ga opasuljim a ponekad prosto dignem ruke (prošli put smo tako platili kaznu za finansijski prekršaj jer nisam imala snage da se raspravljam pa sam pustila da radi po svome). Moj šef je nekvalifikovan za svoje mesto i nema iskustva na sličnim poslovima tako da mu nije lako da donese prave odluke, pa je u velikom broju slučajeva primoran da posluša moj sud i verujem da mu to ni malo ne prija. S jedne strane on zna da je bolje da učini kako predlažem, ali s druge, to ga muči i gnječi mu sujetu. Novi kolega je melem za njegove rane. Koliko god besmislen bio neki predlog ili šefovska odluka, Novi kaže „u redu, šefe“. „Razumem, šefe.“ „Važi, šefe.“ A onda prosto ode na još jednu cigaretu i ne nervira se previše jer ionako nema nameru da išta radi. Njegove dužnosti su još uvek nedovoljno definisane i retke, a zajedničke stvari ionako sada ja odrađujem.

Novi kolega je, osim što je šarmantan i simpatičan, po svemu sudeći i neopterećen pitanjima integriteta. Prošle nedelje je poželeo šefu srećan odlazak na godišnji odmor (zar se i to radi?) flašom njegovog omiljenog viskija. Šef se oduševio njegovom pažnjom pa su se zagrlili i otišli zajedno na ručak, da se malo ispričaju, dok sam ja ostala u kancelariji da sređujem i svoje i tuđe obaveze i da se pitam da li je u toku demonstracija šovinizma ili je to prosto standardni slučaj dupeuvlakaštva, i da li je vreme da dam otkaz ili da sačekam još malo i vidim šta će dalje biti.

Objavio Lila u 16. avgust 2010 12:20:26 | 2 komentara

Sudovi

Stvarno mrzim da perem sudove.

Najviše volim kad je Mickov red da ih pere.

Druga najbolja varijanta je kad dođe red na mene, ali ja nekako ubedim Micka da je ipak njegov termin.

Ako baš ne uspem da se izmigoljim, onda najviše volim kada Micko stane iza mene i miluje me po grudima dok ja perem sudove. Pranje sudova tako postane sasvim podnošljivo.

Ako se dogodi da sam sama sa gomilom sudova i ponestane mi izgovora, alternativa i odvlačenja pažnje, ja onda prvo spremim sebi jedan veliki džin tonik i otpijem dobar gutljaj. Sudopera ispred mene, džin tonik na radnoj ploči, pri ruci, pa udri po sudovima.

Još teže mi je da ih perem kad sam pripita. Onda mi se samo spava.

Objavio Lila u 11. avgust 2010 21:20:23 | 4 komentara

Uvrede i vredjanje

Kad sam bila srednjoškoljka, bilo je u razredu naprednih devojaka koje su umele da pogledaju druge onako s visine, a da to ne ispadne uobraženo nego, naprotiv, nekako šarmantno. Bilo je razrednih princeza talentovanih da nekome „spuste“ (to je bio uobičajen izraz) da bi same došle do izražaja, da bi se pokazala njihova blistava duhovitost i suptilno umeće verbalne dominacije. Nikako nije bilo u modi otvoreno vređanje, nego rečenice izgovorene tek blago zakišeljenim tonom, u kojima se nepogrešivo osećala žaoka ali koje se nikako ne bi mogle nazvati banalnim i vulgarnim. To da sama potreba za ponižavanjem drugih jeste i banalna i vulgarna mi klinci tada još nismo spoznali, a neki iz moje generacije nisu to shvatili ni danas.

Tek mnogo godina kasnije, naučila sam da prepoznajem ove žaoke uvijene u svilene bonbone. Bila sam, a verujem da sam i danas, neopisivo tupava kada su uvrede u pitanju. Prvo, zato što višeznačne rečenice za mene imaju nekakvu draž samo kao mozgalica, logička vežba, možda u poeziji ili u nekoj zakukuljenoj književnoj navlakuši a la Den Braun, za one kojima knjiga služi umesto ukrštenice na plaži. Višeznačje u realnom životu je gubljenje vremena. Nešto se ili kaže nedvosmisleno ili se ne kaže uopšte, ko normalan ima vremena da veze mreže od reči pa da čeka i vidi hoće li biti shvaćen na pravi način i kada. Drugo, uprkos činjenici da sam za svoje godine bila prilično cinična kada su u pitanju neke stvari, ja dugo nisam naučila da prepoznam zlobu kod drugih. Odrasla sam u porodici u kojoj se mnogo volelo i mnogo svađalo, glasno treskalo vratima i po potrebi gađalo posuđem, ali u kojoj nije bilo zlobe, čak ni toliko da me opremi potrebnom veštinom njenog prepoznavanja u drugima. Kad je neko od mojih ukućana bio ljut na nekoga, nije se služio diplomatskim ponižavanjima da bi mu to stavio na znanje, nego je urlao, plakao, tužakao roditeljima ili rešavao stvari fizičkim obračunom (na koji su roditelji stavljali tačku tako što su batine na kraju dobijali i krivi i nevini).

I tako se desilo da sam otišla u srednju školu nesposobna da prepoznam, upražnjavam ili odgovorim na zlobno potprcavanje. Bila sam imuna na razredne princeze, jer njihove fino sračunate uvrede nisu mogle mnogo da mi naude, uglavnom ih nisam ni primećivala. S druge strane, budući da mi je jezik često bio brži od pameti, dešavalo mi se da neka moja neumesna šala nekom drugom zazvuči kao uvreda iako u njoj nije bilo loše namere. Vođena tim iskustvom često sam prešla preko nekih namernih uvreda verujući u svojoj tupavosti da su bile slučajne.

Kasnije, kada sam odrasla i upoznala mnogo ljudi, od kojih su neki bili zlobnici krupnog kalibra naspram kojih su srednjoškolske opasnice male mace, naučila sam da prepoznam uvredu. I danas je često namerno svrstam u slučajnu radije nego da lupam glavu da li je namerna ili ne. Zašto se opterećivati nečijom potrebom da nam u rekreativne svrhe nanese mali duševni bol? Mogu me povrediti samo ljudi do kojih mi je stalo, a oni (uglavnom) nisu zlobni; kad jesu, to bude tužno, i bude mi žao.

Imam pak nekoliko poznanika koji se vređaju za sve i svašta. Kao da su odrasli okruženi zmijama, trzaju se na svaki šušanj, sve što im zaliči na uvredu odlučno tako i prihvataju, nikad se ne zapitaju da li su možda u svom prevelikom oprezu preterali i videli vraga tamo gde ga nema. Evo kako izgleda razgovor sa jednim od njih.

-         Ooo, dobro veče, Dragane, odavno te nismo videli, otkud ti ovde?

-         Što, jel niste očekivale da me vidite, mislite da ne smem da izađem iz kuće?

-         Zašto bismo to mislile?

-         Pa da ne bi ribe poput vas prevrtale očima, kao, opet ovaj dosadni.

-         Ko je rekao da si dosadan?

-         Šta, jel vam nisam dosadan?

-         Pa ono, nisi...

-         Pa što me onda nikad ne zovete da izađem s vama?

-         Kako, pa ovo je ženski izlazak...

-         Jesam ja kao žensko, to hoćeš da kažeš?

-         Ne, nego ti odgovaram na pitanje.

-         Znam ja, očekivale ste da vidite nekog zgodnog frajera a naletele na mene, idem da vam ne smetam.

-         Pa šta je tebi, ko je rekao da nam smetaš---

-         E, mani me tog sažaljenja, ako nećete da budete sa mnom u gradu, što ste se i javljale.

-         Pa normalno je valjda da ti poželimo dobro veče kad se sretnemo.

-         A znači, da se nismo ovako slučajno sreli, ne biste se setile u životu da mi poželite dobro veče.

-         Šta je tebi, čoveče, što se ponašaš tako agresivno?

-         Ja agresivan? Pa vi mene sve vreme vređate!

Kada sa takvima treba deliti kancelariju, ume da bude strašno naporno.

Dala bih pet njih koji se lako vređaju za jednog debelokošca.

Što se mene tiče, ako nameravate nekad da me uvredite, recite mi otvoreno šta imate pa ću možda lepo i da se naljutim. Suptilne nagoveštaje odmah zaboravite, to kod mene leba ne jede. Takođe, ako nešto što kažem zvuči uvredljivo, ali onako na finjaka i perfidno, onda ste me verovatno pogrešno shvatili.

Objavio Lila u 8. avgust 2010 18:05:41 | 1 komentara

Nesrece se desavaju

S jedne strane, u ovo doba krize za sve, iznenadila me je odluka ministra zdravlja da uloži ozbiljan novac u opremanje centara za tipizaciju tkiva (tipizacija dobrovoljnih donora organa i kostne srži u cilju stvaranja baze podataka potencijalnih donora, dostupne celoj Evropi). Onda mi je jedan „upućeni izvor“ objasnio da mi, Srbi, držimo mesto negde pri vrhu rang liste broja poginulih u saobraćajnim udesima na godišnjem nivou. Evropa daje pare, kaže on, da se naši budući poginuli lepo tipiziraju, pa da mogu da koriste njihove organe za svoje građane. Pa dobro, kažem, nebitno koji su motivi, dobro će biti i nama da imamo savremeniju opremu. Svakako da će građani Srbije od te investicije profitirati bar koliko i građani drugih evropskih zemalja. Ipak, motiv za pomoć je malo jeziv.

S druge strane, ponovo smo imali ISO proveru u firmi, i dva proverivača iz Nemačke (jedan interni, drugi eksterni) su provela nekoliko sati ispitujući me o ovom i onom. Te kako organizujem svoj radni dan, te kako organizujem klijente, te kako organizujem sve ostalo. Pa ne organizujem nikako jer kod nas i ne možeš bogznašta da organizuješ, za deset minuta se iskomplikuje pet različitih stvari i sjebe ti organizaciju za narednih nedelju dana, ali nema veze, nalažem ja tu njima svašta i oni to veselo progutaju, samo stave jednu zamerku: nemamo u kancelarijskom programu mogućnost da ubacimo za svakog klijenta neke „posebne informacije“. Kakve posebne informacije, pitam. Pa ono, koji mu je hobi, kako mu se zovu deca, koju boju voli, itd. Gledam ih ja, gledaju oni mene. Pa mi nismo špijunska služba, kažem, takve informacije su poznate meni, koja radim sa svojim klijentima, ali ne vidim zašto bi to znali drugi. Zato, objasne mi oni, što to nisu moji klijenti,već klijenti firme, i ni jedna od tih informacija ne pripada meni, to je vlasništvo firme, pa nije u redu da u slučaju, na primer, moje iznenadne smrti, firma ostane bez njih. Kakve iznenadne smrti, pitam. Pa možeš na primer da pogineš u saobraćajnoj nesreći, i kaže mi jedan od njih (interni), i ko će onda da zna sve te sitne stvari o klijentima. Gledam da li je to šala, ne, tip je mrtav ozbiljan. Ne nameravam da poginem, kažem, ali on je uporan, nesreće se dešavaju, niko ne želi da umre ali možeš biti mrtva još koliko sutra, i ja krećem sa nasilnom promenom teme da ga ne bih tu na mestu oterala u kurac, jer onda ne bismo prošli ISO proveru. Posle razmišljam o tome koliko smo mi svi potrošna roba, u meri da se više niko čak i ne pretvara da je drugačije. I razmišljam o svim svojim klijentima koji su mi u časovima prijateljskog razgovora otkrili štošta o sebi, zamišljam kako bi se iznenadili kad bi se umesto mene sutra pred njima pojavio neki tip u odelu, koji zna sve o njima. „Lila je poginula“, rekao bi im, „ali ništa ne brinite, ja sam tu. Nego kako su mali Milan i Mima, kako je gospođa? Jel vam se majka oporavila od operacije kuka? Kako je bilo na pecanju? I recite mi, jeste li još uvek u vezi sa svojom instruktorkom plesa? Kako mislite, kako ja to znam, pa kod nas u firmi se sve unosi u poseban program, sve što ste ikada rekli Lili sada je moje intelektualno vlasništvo. Šta kažete, ona je bila fina osoba? Pa jeste, ali nije ona plaćena da čuva vaše tajne, trebalo je da pazite šta pričate pred predstavnikom Firme.“

Jebene Švabe.

Objavio Lila u 6. avgust 2010 9:09:03 | 7 komentara